webPortal STIJENA

Svjesni svega...kukavički šutimo!

Ne mogu se oteti dojmu da me to isto ceka, vec iza prvog ugla, necu se ni snaci - strefice me. Sta !? Ovo:


srecem na ulici sve vise zena u kasnim dvadesetima ili tridesetima, i ne znam hvata li me jace sazaljenje ili ljutnja. Nemam nista protiv zena, ali nacin na koji se odnose prema sebi samima mi je nerazumljiv. Da pocnem od cipela, frizure, garderobe, drzanja tijela, ili da naglabam o unutrasnjoj ljepoti, dubini duse, bla..bla..

Sve stoji, sve mi je jasno, no prihvatiti ne mogu. Cinjenica da je suvremena zena majka, supruga, zaposlena, kucanica, i sve drugo sto zivot nosi, ne znaci da vise nije zena. Kako snazna rijec, no najcesce ostaje na tome. Fraza bez pokrica.

Ima li istine u onom da s godinama i kolicinom obaveza slabi nagon zene da doprinosi sebi, da je spremna svemu drugom posvetiti vise paznje, sa vise zara unijeti se u sve drugo, podrediti svoje misli, zelje i potrebe jer se to od nje ocekuje, zanemarivsi svoje JA, svoju bit!? Iz petinih zila povikala bih ne, no pokoleba me svakodnevica i pokunjim se, sutim kukavicki. Kojeg li paradoksa, ne bi li trebalo biti upravo suprotno !?

Dala sam si u zadatak kompleksnu temu, ne mislim da sam narocito kompetentna, no izreci misli mogu, to svakako.

Cekam prijateljice da popijemo kafu i bacimo partiju traca, onako usput. Prolaznici ne zastajkuju, svako sa svojim dramama se bori, na licima se ocituju tjeskobe, frustracija, nemir. Naciljala sam pogledom zenu, slucajnim odabirom ili mozda podsvjesno trazeci odgovore na svoje nedoumice. Zapustena, neuredna, vidno nezadovoljna, umor se vidi u svakoj pori, u jednoj ruci joj vrecice, u drugoj telefon, zustro objasnjava, povisuje ton, gestikulira.. i taman kad sam se ponadala da ce lupiti nogom o pod i pokazati da to moze.. ona je jednostavno, ravnudusno, skoro bespomocno slegla ramenima.. i odahnula. U cemu je stvar!? Nezadrziva je radoznalost, besramna. Pratim situaciju dalje. Kao da joj je sav teret spao s ledja kad je popustila, povinovala se tome necemu ili nekome s druge strane ''zice''. Je li imala neke svoje zamisli, zelje, potrebe, je li se predala, stavila se na kraj lanca? Ovo je definitivno zacarani krug. Sta ju je navelo da poklekne? Ne zelim si takvu sudbinu, a skromna sam i samozatajna, tvrdim. Slijeganje ramenima nije rijesilo problem, nije umanjilo nezadovoljstvo, cak je doprinijelo produbljivanju jaza. Cemu onda !? Previse pitanja visi u zraku.

Strast i temperament nisu luksuz, to je dio nas. Karika koja spaja i doprinosi boljem razumijevanju jeste - komunikacija. Onakva koja se ne svodi na recenice tipa ''sta ima za rucak'', ''dodaj mi daljinski'', ''zelim nove hlace'' i slicno. Pokazati osjecaje i biti strpljiv ne znaci biti slabic. U nedostatku vremena, rastrzani izmedju problema, obaveza, posla, kuce, djece, normi koje zadaje drustvo i svojih vlastitih kriterija, evidentno je pomanjkanje ''prave'' komunikacije. I onda se cudimo sto porodice ne uspijevaju ostati na okupu, sto je sve vise razvoda, nesretnih brakova, nasilja, nesuglasica, hladnoce. Ne moze se svijet promijeniti, toliko idealista nisam, a jasno je da u odredjenoj mjeri jesam, prsti time svaka moja recenica. Ono sto se moze je ne dovesti se u ovakvu situaciju, kad vise ne znamo ni ko smo, ni sta zelimo.. samo da nas puste na miru i sve sto radimo vise je automatski, rutinski, bez stvarne zelje, bez entuzijazma, besmisleno. A da ne moze bolje - moze. Izreci naglas ono sto se nakupilo, sto grize, zulja, pece, osloboditi se nevidljivih okova u koje se dobrovoljno stavilo, pitati, objasniti, zamoliti, zahtijevati, proturijeciti, dogovoriti se, naci kompromis na obostrano zadovoljstvo - sve se to moze.

Lekcija koju je najteze nauciti, ali za zdrav, stabilan zivot, za zadovoljstvo, mir, ispunjenost - neophodna.

Nije ni Rim sagradjen u jednom danu. Uvijek je pravo vrijeme za uciniti pravu stvar.
Progovorite, vicite na sav glas, neka se cuje eho preko pola svijeta, i vise i dalje.
Nece nas unistiti rat, glad, kriza, klimatske promjene, nece nas dokrajciti nista do li sami sebe - tisinom.

Zapamtila sam sa predavanja, to onda kad nisam zmirkala i hvatala zjake po amfiteatru, da je zdravlje po ''definiciji'' odsustvo bolesti. Prihvatam. Medjutim, filozofska teza kaze da je zdravlje sklad onoga u nama sa onim oko nas. Po ovom apsolutno smo bolesni, bar velika vecina. Ne ginu nam bobice, roze, zute, bijele, topive u vodi, u jogurtu, u prljavim kisama. Da se razumijemo ni do njih ne mozes tek tako. Procedura koja ubije u pojam, ionako polumrtve, ha gledano iznutra ha otkud drugo. Sve je trulo, bljakasto, toliko da mi je zlo.

Lakse je zatvoriti vrata i prozore da ni sunce ne vidi koliko smo ocajni, djecu istuci nego s njima pricati, lakse se nakljukati antidepresivima i sjesti za racunar ne bi li tu nasli odgovore na svoje nedoumice i opravdanje za sve jadne promasaje, propuste, nedostatke. Lakse je glumiti zadovoljnu budalu nego ne daj Boze priznati da je sve izmaklo kontroli. Isto tako bez pola muke do gluha doba trljati guzicom o stolicu za sankom, ispijajuci svakakvo smece, lakse je nego progovoriti.

Nije da nismo svjesni. Jesmo, i bas to je ono sto nas grize. Jesmo li normalni !? Normalno je relativan pojam. Ne ulazim.

Nisam ja kriva... neko je drugi... I onda opet ispocetka.

Emana Omanovic

(892)

Popularno-kolumne

left

Zabava

Linkovi